Đurić protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 16. januara 2024. doneo, a 6. februara 2024. godine objavio presudu u predmetu Đurić protiv Srbije, broj 24989/17, kojom je utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Кonvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Кonvencija). Presudu je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija.

Predmet se odnosi na pritužbu podnosioca da nije mogao da ostvari pravo na primanja po osnovu invaliditeta i da nije održana javna rasprava pred Upravnim sudom.

Кonkretno, njegov zahtev da mu se prizna status civilnog invalida rata i pravo na sa tim u vezi povezanim primanjima je odbijen usled nepostojanja pismenih dokaza iz perioda kada se predmetni događaj odigrao. Usmena javna rasprava pred Upravnim sudom nije održana.

Predmet je Republici Srbiji komuniciran kao slučaj od uticaja (impact case).

ODLUКA SUDA

Sud je najpre ispitao dopuštenost iznetih pritužbi, i ustanovio da su pritužbe u pogledu člana 6. stav 1 Кonvencije dopuštene.

U kontekstu razmatranja osnovanosti, Sud je primetio da je čak i Vrhovni sud u svojoj odluci primetio nedostatak fleksibilnosti zakonske odredbe člana 12. tada važećeg Zakona o pravima civilnih invalida rata koja je propisivala da se činjenica da je lice zaista pretrpelo povrede pod uslovima propisanim članom 2. utvrđuje isključivo izvođenjem pismenih dokaza iz vremena kada je povreda pretrpljena.

Sud je takođe primetio i da se činjenica da zahtev za priznavanje statusa civilnog invalida rata nije podnet neposredno nakon nesreće, već oko 10 godina kasnije ne može pripisati ni podnosiocu niti njegovom zastupniku, imajući u vidu da je usled nesreće kod podnosioca nastao akutan zdravstveni problem koji je bio prioritet u odnosu na pravno zadovoljenje.

Sud je zaključio da je podnosilac bio suočen kako sa pravnom, tako i sa faktičkom nemogućnošću da se njegov zahtev propisno ispita, posebno imajući u vidu da policijska izjava od 21. marta 2006. takođe nije smatrana procesno dopuštenom, jer datira iz 2006. godine, a ne iz vremena kada je podnosilac pretrpeo povrede. Sud je ocenio i da bi, usled specifičnosti okolnosti koje se odnose na konktekst zahteva povezanim sa socijalnim osiguranjem, bilo korisno da je domaći sud u okviru usmene rasprave i u prisustvu podnosioca ili njegovog zastupnika, saslušao penzionisanog policijskog službenika koji se navodi u policijskoj izjavi iz 2006. godine, kako bi možda pružio relevantne detalje.

Sledom iznetog, Sud je ocenio da podnosilac nije imao efektivno pravo na pravično suđenje, jer mu nije bila pružena razumna prilika da iznese svoj slučaj i na usmenoj raspravi, pod uslovima koji ga ne bi stavili u suštinski nepovoljniji položaj.

Podnosilac se pritužuvao i na povredu člana 14. Кonvencije kao i člana 1. Protokola broj 1, ali je Sud smatrao da je ispitao glavna pravna pitanja postavljena u predmetnoj predstavci, te da nema potrebe da donese posebnu odluku o dopuštenosti i osnovanosti pritužbi podnesenih na osnovu pomenutih članova.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Кonvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu isplati iznos od 3.000,00 evra na ime nakande nematerijalne štete i iznos od 3.000,00 evra na ime troškova i izdataka, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u roku od tri meseca od pravosnažnosti presude.

Sud je konstatovao da podnosilac nije dokazao postojanje uzročne veze između utvrđene procesne povrede i navodne materijalne štete, te je stoga taj zahtev odbacio u celini.

Izvor: sajt Zastupnika  . 

presudu na srpskom jeziku možete preuzeti ovde